Vidjeli smo da vrednote govornog jezika predstavljaju naš osnovni izraz. Prema tome one prave i osnovicu stilističkog izraza. Naša unutrašnja napetost, afektivnost koja se spontano odražava na izražajnom planu, uključivat će specijalnu upotrebu vrednota govornog jezika. Ovdje će nas naročito zanimati kako poliformnost i polisemantičnost jezičnog izraza stoje u vezi sa vrednotama govornoga jezika. Poseban problem koji ćemo proučavati bit će problem kvantiteta i kvaliteta u stilistici.

U jezičnom izrazu nalazimo između ostalih i ove dvije karakteristike: 1. isti skup glasova izražava različite misli; 2. različiti skupovi glasova mogu da izraze iste misli. Ova je činjenica naročito poučna, ako je tražimo u svim vrstama jezičnog izraza, uzimajući u obzir sve elemente, koji uništavaju odvojenost u izrazu i stvaraju jedinstvo misaonog i misaono-emocijalnog sadržaja.

1. Isti skup glasova različite misli

Proučavanje jezičnoga izraza s jednoga stanovišta na pr.sa sa stanovišta glasovnog skupa, ne može da nam dade jasnu sliku ni jedne riječi u jeziku. Mi svagdje moramo primjenjivati princip jedinstva svih elemenata jezičnog izraza, koji uništavaju, premašuju odvojenost i omogućuju upotrebu jezičnog izraza na raznim linijama misaono-emocionalnog sadržaja. Tako na pr. fr. riječ »voler« u smislu »l'oiseau vole« [ptica leti] ne uključuje pojam »krasti«. La grève – »gomila pijeska«, ne znači nužno, unaprijed »radnički štrajk«. Mi možemo doduše protumačiti različit smisao ovih riječi polazeći s historijskog stajališta, ali ovaj posteriorni posao učenjaka samo je jedan dokaz više, da su različite misli mogle da uđu u isti glasovni skup. Za nas je međutim ovdje najvažnije, da shvatimo jezični izraz kao cjelinu. U danim je primjerima ova cjelina dana u prvom redu rečeničkom cjelinom, a onda kontekstom, koji sa svoje strane opet omogućuje ispravno tumačenje rečenične cjeline; tako da ne možemo reći, što je važnije, jer je oboje nužno i stvarno.

Mi opažamo mnogostrukost misli u istom glasovnom skupu, kad promatramo t.zv. prvotni i preneseni smisao riječi. Tako fr. riječ »poire«, »kruška«, može u stanovitim slučajevima da znači budalastu osobu. Fr. riječ »panier percé« ne mora uvijek značiti probušenu košaricu. Taj izraz može da znači »rasipan čovjek«. Naša riječ »lud«, ako se odnosi na nerazborita čovjeka, onda uključuje smisao »nerazborit čovjek«.

U ovim slučajevima vidimo, da kontekst i vrednote govornog jezika tumače značenje riječi, is pomoću vrednota govornog jezika tumače značenje riječi, i s pomoću vrednota govornog jezika stvara se jedinstvo među odvojenim riječima, realizira se stilistička vrijednost izraza, kad je riječ uzeta u t.zv. prenesenom smislu.

Mnogostrukost misli u jednom istom glavnom skupu ne nalazi se samo u riječima kao dijelovima cjeline. Nalazimo to isto na području rečenice. Tako riječ »papuče«, koja na pr. u izlozima dućana znači jednu vrstu obuće, može za osobu, koja dignuvši se ujutro viče »papuče«, značiti: »Donesi mi papuče« ili: »Gdje su moje papuče?« U prvom slučaju riječ »papuča« izolirana je riječ i dobiva svoju cjelinu u sklopu elemenata uzroka, efekta i drugih elemenata, koji prave jedinstvo rečenice; u drugom slučaju »papuče« predstavlja rečenicu, koja je formirana s pomoću stvarnog konteksta i vrednota govornog jezika; oni su uglavnom uništili izoliranost riječi »papuča« i izrazili jedan akt stvarnosti objekta i stvarnosti misli.

Što smo rekli principijelno u vezi riječi kao dijelova rečenice ili rečenične cjeline, nalazimo također u jezičnim elementima, koji se obično klasiraju pod »morfološke« vrijednosti. Uzet ćemo kao primjer glagolske oblike. Tako na pr. prezentski glagolski oblik može da označava trajanje u momentu dok govorimo (na pr. »Što radiš, kako se osjećaš« – »Čitam, dobro mi je«), nadalje, može značiti svršenost, svršeni proces (u pričanju na pr. »On zakuca i uđe«, »Il frappe et entre«), a može također označi proces, koji još nije dovršen (na pr. »Dovršavam za pet minuta« – »Je finis dans cinq minutes«). Franc. oblik passé composéa u pogodbenim rečenicama tipa: »Si vous n'êtes pas venu jusgu'à demain, je partirai« [Ne dođete li do sutra, otići ću], ima istu misaonu vrijednost kao i glagolski futurski oblik u »glavnoj« rečenici. »Il naissait le cinq mai« [rodio se petog svibnja] – ne izražava trajanje, nego svršenost. U rečenici: »S'il le disait, c'était mort à tous trois« [Da je to rekao, sva trojica bili bismo mrtvi], imperfekt »c'etait« ima značenje kondicionala. Ove upotrebe istih glagolskih oblika za dvije različite misaone i misaono-emocionalne vrijednosti uvjetovane su s jedne strane različitom afektivšću, a s druge strane moguće je njihovo ostvarenje u jeziku, jer uz jedinstvo rečenične cjeline, kontekst i vrednote govornog jezika izražavaju i tumače slučajeve, kad se radi o emocionalnom sadržaju, o stilističkoj vrijednosti navedenih glagolskih oblika (na pr. prezentski oblik: »il frappe et entre« i »je finis dans cinq minutes« – »On zakuca i uđe i dovršavam za pet minuta« – oblik passé composéa u »zavisnom« dijelu francuske pogodbene rečenice; fr. imperfekt, koji ne znači dovršenost, i fr. imperfekt u »glavnom« dijelu kondicionalne rečenice: »S'il le disait, c'était mort à tous trois«).

T.zv. proste i složene rečinice također nose u sebi u istim oblicima mnogostranost značenja. Na pr. talijanske rečenice: »Io lavoro« – može imati razna značenja: 1. »Ja radim«; 2. »Ja radim« u suprotnosti s nekim koji ne radi; 3. »Što, zar ja radim?« – »Ja ne radim«. Kako se vidi iz prijevoda ovih talijanskih oblika, iste vrijednosti postoje i u našem jeziku. Uzmimo sada negativnu formu: »Io non lavoro« (»Ja ne radim«); može značiti: 1. »Ja ne radim« ; 2. »Što, ja ne radim?« = »ja radim«.

Lako je opaziti, da smo u ovim slučajevima, osim u prvome (jednog i drugog primjera), imali stilističku, emocionalnu vrijednost koja je ostvarena vrednotama govornog jezika, to jest, vrednote govornog jezika rješavale su, premašivale su pojedinačnu vrijednost gore navedenih t.zv. preostalih rečenica. Prijelaz iz proste u t.zv. složenu rečenicu može opet biti izvršen samo zbog emocionalnosti, a s pomoću vrednota govornog jezika. Takav slučaj imamo na pr. u franc. obliku »Je travaille« prema »C'est moi qui travaille«. Talijansku i našu rečenicu (»Io non lavoro«) – »Ja ne radim« možemo isto tako zbog afektivnosti, a s pomoću vrednota govornoga jezika da pretvorimo u složenu rečenicu: »Chi dice che io non lavoro?!« – »Tko kaže, da ja ne radim?!«

Iste glasovne skupine na području složenih rečenica mogu također da uključuju dva značenja. Na pr. složena rečenica: »Učio je dva mjeseca i uspio je«, može imati značenje posljedične, rečenice, ako se na pr. radi o nekom studentu, koji je trebao da položi neki manji ispit. Ali ta ista glasovna skupina može da znači »koncesivnu« misao, ako se radi o nekom studentu, koji je položio diplomski ispit, iako je radio samo dva mjeseca. Ipak i u tom slučaju možemo kazati: »Učio je dva mjeseca i uspio je«.

Kontekst i vrednota govornog jezika i u ovom slučaju stvaraju jedinstvo izraza i realiziraju stilističku, emocionalnu vrijednost, naročito u značenju koncesivno. Mi smo kazali (v. Guberina, »Valeur logigue et valeur styl. des prop. compl.«, str. 309–318), da jedan isti veznik može uz drugi kontekst i druge vrednote govornog jezika izraziti različite složene rečenice. »Mi sjedimo i učimo«, jest usporedna rečenica, ali: »Dođi (u smislu dođeš li) sutra k meni i dat ću ti knjigu« – jest pogodbena rečenica; »Ako sutra bude lijepo vrijeme, izići ću van«, – jest pogodbena rečenica; ali sljedeći »ako« uvodi dopusnu rečenicu: »Ako sam ti žena, nisam ti ropkinja«.

Cjelina uzorka i posljedice i akt stvarnosti kao akt jedne cjeline razbija u osnovi različite odvojenosti, što ih pojedine riječi navlače. U gore navedenim slučajevima jezični izraz to može postići zahvaljujući drugim elementima, t.j. vrednotama govornog jezika i kontekstu, koji uspješno tumače dijelove rečenične cjeline u njegovim odnosima i u emocionalnoj sadržini.

Vidimo dakle, da su svi elementi jezičnog izraza spojeni; da društvena stvarnost, stvarnost predmeta i misli uspijeva da se izrazi u svom misaono-emocionalnom sadržaju i svojoj cjelini uopće, s pomoću svih onih elemenata, koji tvore, realiziraju jedinstvo u mnoštvu formalne podvojenosti jezičnog izraza. Jezični izraz, tako gledan, omogućava nam da shvatimo, kako jezik premašuje izolirano i pojedinačno značenje neke riječi, oblika ili veznika, i kako može da od njih napravi sredstvo izražaja raznihmisli i raznih emocionalnih stanja.

2. Različite skupine glasova – ista misao

Francuske riječi »frêle«, »fragile«, »débile«, »chétif«, ili naše riječi: »nježan« (u smislu zdravlja), »krhak«, »slabašan«, sadrže različite skupine glasova. Radi se o više riječi u smislu leksikološkom. Sa stanovišta misli, t.j. za njihovo misaono razumijevanje, sve ove riječi mogu da se svedu pod pojam »slabosti«. Franc. izraz: »petite maison«, odgovara riječi »maisonnette« – »mala kuća«, »kućica«. Spoj pridjeva i imenica uključuje u sebi istu misao, koja je izražena imenicom i sufiksom. Ako analiziramo razne glagolske oblike, opazit ćemo, da različite forme mogu da uključuju isti stupanj procesa. Na pr. oblik: »Je finirai dans cinq minutes« – »svršit ću za pet minuta«, odgovara obliku: »Je finis dans cinq minutes« – »dovršavam za pet minuta«. U franc. jeziku mogli bismo gornje izraze proširiti i oblicima: »J'aurai fini dans cinq minutes«. A i kod nas bi se mogla ta ista misao izraziti još oblikom: »Eto dovršio sam već« ili slično. Isto tako sljedeći izrazi odgovaraju istoj misaonoj vrijednosti: »Pouvez-vous me dire«, »Pourrez-vous me dire, pourriez vous me dire«, kao i kod nas: »Možete li mi reći, biste li mi mogli reći«. U franc. jeziku na pr. kondicional i imperfekt izražavaju isti stupanj procesa u dva primjera: »Quelqu'un viendrait ici avec votre livret, il risquerait d'être arrêté« [Kad bi netko došao ovamo s vašom knjižicom, mogao bi biti uhićen] – »Si quelqu'n venait ici avec votre livret il risqerait d'être arrêté« [Ako netko dođe ovamo s vašom knjižicom, mogao bi biti uhićen]«; »Je partais ce soir, si je l'avais trouvé« [Pošao bih večeras da sam ga našao] – izražava isti smisao kao: »Je partirais ce soir si je l'avais trouvé.«

Analiza glagolskih oblika u ovom odlomku pokazuje, da u jezičnom izrazu određena skupina glasova nema neko izolirano značenje.

Na području rečenice nalazimo istu pojavu. Franc.upitna rečenica: »Est-ce que tu viens avec nous?« može se izraziti formama: »Viens-tu avec nous? Tu viens avec nous?« I u našem jeziku možemo slično kazati: »Da li ideš s nama? Ideš li s nama? Ti ideš s nama?«. Mjesto: »Je pars« [Odlazim], možemo kazati u određenim slučajevima: »C'est moi qui pars« [Ja sam taj koji odlazi].

Varijacije jezičnog izraza na području složenih rečenica pokazuju nam također, da različit leksikološki materijal (u širem smislu) može izraziti isti smisao. Uzmimo dvije misli u međusobnom odnosu uzroka i posljedice: otvoren prozor i let (odlijetanje) ptice. U sistemu složenih rečenica to možemo izraziti na razne načine: 1. »Kad sam otvorio prozor, ptica je odletjela«; 2. »Čim sam otvorio prozor, ptica je odletjela«; 3. »Netom sam otvorio prozor, ptica je odletjela«; 4. »Nisam ni otvorio prozor, a već je ptica odletjela«; 5. »Otvorio sam prozor i ptica je odletjela«; 6. »Otvorio sam prozor, ptica je odletjela«. Ili u francuskom: »1. Quand j'ai ouvert la fenêtre, l'oiseau s'est envolé«; 2. »Des que j'ai ouvert la fenêtre l'oiseau s'est envolé«; 3. »J'avais à peine ouvert la fenêtre que l'oiseau s'était envolé«; 4. »Je n'eus pas ouvert la fenêtre que l'oiseau s'envola«; 5. »J'ai ouvert la fenêtre et l'oiseau s'est envolé«; 6. »J'ai ouvert la fenêtre, l'oiseau s'est envolé«.

Uzmimo još jednu seriju izraza s istim smislom: »1. Radio je, prema tome je uspio«; 2. »Radio je, tako da je uspio«; 3. »Tako je radio, da je uspio«; 4. »Radio je i uspio je«; 5. »Radio je, dakle je morao i uspjeti«; 6. »(Sjajno) je uspio, toliko je radio«; 7. »Radio je, kako ne bi uspio«; 8. »Radio je, uspio je«. Ili na francuskom: 1. »Il a travaillé, par conséquent il a réussi«; 2. »Il a travaillé, de sorte qu'il a réussi«; 3. »Il a tant travaillé qu'il a réussi«; 4. »Il a travaillé, il a réussi«; 5. »Il a travaillé, donc il a dû réussir«; 6. »Il a (brillamment) réussi, tant il a travaillé«; 7. »Il a travaillé, comment veux-tu qu'il ne réussisse pas?«; 8. »Il a travaillé, il a dû réussir«.

U svim ovim konstrukcijama izražena je međusobna ovisnost uzroka i posljedica u smislu: rad i uspjeh. Izrazi su mnogostruki, a mogu se svi shvatiti, »identificirati« na sličan način.

Ovo mnoštvo izraza za istu misao, koje smo navodili u ovom poglavlju, ostavilo bi dojam nekog pleonazma i stanovitog kaosa u jezičnom izrazu, kad ne bismo i u ovu jezičnu pojavu ulazili preko principa povezanosti i jedinstva jezičnog izraza. Jezična pojava, na koju smo naišli u ovom dijelu, stvarno izražava činjenicu jedne cjeline stvarnosti, emocionalne stvarnosti, koja u svojim raznim stupnjevima traži svoj najadekvatniji izraz. Tražeći druge elemente, koji ovdje povezuju šarenilo jezičnog izraza, doći ćemo do vrednota govornog jezika, koje u ovim slučajevima omogućuju, da se svaki puta izrazi određeni emocionalni stupanj. One dakle na ovom području pokazuju baš onaj novi kvalitet, u kojem vrednote govornog jezika ne predstavljaju neku jaku, kopiju stvarnosti objekata, već su izražajna sredstva, preko kojih se ostvaruje afektivnost, afektivna reakcija čovjeka na svijet oko njega i u njemu.

To znači, da različit skup glasova za isti smisao ne znači, da ovi različiti skupovi imaju identičnu vrijednost kao jezični izraz odnosno kao sadržaj toga izraza. Naprotiv, radi se uvijek o različitom afektivnom, misaono-afektivnom sadržaju, dakle u osnovi radi se o drugom misaonom sadržaju (u širem značenju t.j. misaono-afektivnom sadržaju).

Na ovom jezičnom faktu, koji pretpostavlja i posebni misaoni fakt, švicarski lingvist Charles Bally osnovao je posebnu nauku, koju je nazvao stilistikom. Charles Bally shvaća stilistiku kao nauku o proučavanju afektivnog sadržaja izraza. On je istakao, da treba pri stilističkoj analizi izraza najprije »identificirati« izraz, t.j. razumjeti njegov smisao. Prema tome on je pretpostavio, da treba imati uvijek mogućnosti barem dva izraza, da bi se moglo govoriti o stilističkoj vrijednosti. Drugim riječima, stilistika pretpostavlja izbor izraza. To je uistinu točno, iako treba precizno shvatiti, da se pri izražavanju ne radi o nekom svjesnom, već o podsvjesnom izboru.

Ali se postavlja drugo važno pitanje. Da li riječi i složeni izrazi, koji posjeduju različite stilističke vrijednosti s istom »identifikacijom« smisla, predstavljaju samo različit kvantitativni stupanj afektivnosti, ili nam one daju svaki put nešto novo, t.j. da li svaki izraz sa stlističkom vrijednošću nosi u sebi jedno puno (u smislu pojedinačno dato) značenje. Drugim riječima, radi li se o razlikama kvantiteta – kao što je to mislio Bally – ili kvaliteta.

Prije nego odgovorimo na ovo pitanje, mi želimo ponovno istaći, da jezični izraz predstavlja uvijek jednu cjelinu, t.j. jedan akt stvarnosti čovječje društvene prirode, stvarnosti objekata ili misaone stvarnosti. Tu cjelinu možemo zbog analize – koja je potrebna i važna – momentalno dijeliti, da bismo s pomoću dijelova, koji sačinjavaju cjelinu, mogli bočje razjasniti cjelinu i njezine karakteristike. Imajući to u vidu, mi mislimo, da mnoštvo stilističkih izraza, da izbor među njima odgovara samo pri analizi, dakle pri umjetnom odvajanju cjeline, kvalitativnim razlikama na liniji različitih kvalitativnih stupnjeva afektivnosti; ali svaki stilistički izraz kao takav, kao izraz jedne misaone-emocionalne stvarnosti ili gotovo isključivo kao izraz jedne afektivne stvarnosti, predstavlja u svoj cjelini jedno realno postojanje, jedan kvalitet. Poslužimo se s primjerima: »lud« – u smislu nerazborit može biti izražen još i drugim jezičnim izrazima sa stilističkom vrijednošću. Takvi su izrazi: »površan, malo ozbiljan«, i slično. Ali, služeći se u raznim prilikama različitim izrazima, koji odgovaraju pojmu »nerazborit« (nerazborit, površan, malo ozbiljan, lud), mi osjećamo, da oni svaki put daju rečeničnoj cjelini poseban timbar, »samostalan« kvalitativan timbar, i da izbor nije izvršen na liniji kvantitete. Analizom vidimo doduše, da teoretski postoji izbor, ali odabrani izraz je istovremeno forma određenog misaono-emocionalnog stanja: prema tome izbor – ako hoćemo da upotrebimo ovaj izraz – vrši se linijom kvaliteta. Analizom možemo zapaziti, da je misao o formaciji mogla eventualno da uzme neki drugi pravac – prema tome i izraz – ali svaki put bi se radilo o jednom kvalitativnom postojanju. Istina je, bez izbora nema stilistike, nema ni stilističke vrijednosti, ali se izbor vrši na liniji kvalitativnih vrijednosti, a ne kvantitativnih, ili da se još jasnije izrazimo: stanoviti stupanj emotivnosti, koji bi se eventualno mogao kvantitativno izmijeniti i odrediti u tom svom kvantitetu, posjeduje određeni kvalitet, koji se onda očituje kao kvalitetna vrijednost u izrazu – misli, u stilističkom izrazu. Misao, koja je »obojena« različitim afektivnim stupnjevima (čime se bavi stilistika), nije odijeljena od afektivnosti. Ona čini s njom jedinstvo. Prema tome, ako različiti stupnjevi afektivnosti odlučuju upotrebom izraza: »nerazborit«, »površan«, »malo ozbiljan«, »lud«, ti različiti stupnjevi daju baš svaki put posebnu karakteristiku misli: oni joj daju njezinu pojedinanačnost, njezinu realnost, njezin vlastiti kvalitet.

Taj određeni afektivni stupanj ne pridružuje se misli u svojstvu nečeg posebnog, što se udružuje s »čistom« mišlju, već oni ostvaruju pravu bit kvaliteta određene misli. Dakle poseban afektivni stupanj daje misli – dakle i izrazu – osjetljivu, kvalitativnu karakteristiku, i u njoj se ta misao-izraz razlikuju od drugih misli izraza s drugim afektivnim stupnjevima. Gledane u svojoj stvarnoj realizaciji, rečenice: »On je nerazborit«, »On je površan«, »On je malo ozbiljan«, »On je lud« – izražavaju četiri različite vrijednosti. Izražene misli, cjeline, jedinstva, svaki put su različite po kvalitetu. Mi imamo svaki put nešto novo, jer raspoloženje onoga, koji govori, i kontekst uključuju svaki put nešto posebno. Ali – i to je zanimljivo – mi se moramo uvijek vraćati širem, jedinstvenom smislu, identifikaciji, dakle stilistici kao nauci; jer da bismo pokazali, da svaki put ima različit kvalitet, mi moramo da shvatimo smisao, da razumijemo smisao – rekli bismo – na globalan način, da bismo došli do pravog kvaliteta misli, do »nijanse« misli (a baš je nijansa bitna, da shvatimo izraz-misao), koji pravi svaki put novo jedinstvo. Da ilustriramo bolje našu misao, poslužit ćemo se jednim primjerom. Oni koji' se bave prevođenjem, bilo teoretski, bilo praktički – naročito na području stiha – znadu, kako je na pr. dovoljno izmijeniti red stihova, pa da pjesma dobije drugu vrijednost, i to ne u kvantitativnom, nego u kvalitativnom smislu. Isto tako pjesma se potpuno mijenja, ako jednu sliku originalnog teksta u prijevodu parafraziramo. Iako u oba slučaja ostaje isti smisao, a možda baš navedene izmjene u prijevodu olakšavaju razumijevanje smisla, kvalitet je pjesme promijenjen. Svaka »nijansa« izraza bitna je za jedinstvo izraza: ako se dio mijenja, mijenja se i cjelina.

Da se ne bi shvatilo, da se to događa samo na području umjetničkog izraza, mi ćemo citirati jedan prije naveden slučaj, u kojemu je više izraza davalo istu »identifikaciju«, isti smisao: 1. »Quand j'ai ouvert la fenêtre, l'oiseau s'est envolé«; 2. »Dès que j'ai ouvert la fenêtre l'oiseau s'est envolé«; 3. »J'avais à peine ouvert la fenêtre que s'était envolê«; 4. »Je n'eus pas ouvert la fenêtre que l'oiseau s'envola«; 5. »J'ai ouvert la fenêtre et l'oiseau s'est envolé«; 6. »J'ai ouvert la fenêtre, l'oiseau s'est envolé«.

U ovim slučajevima jednaka je identifikacija smisla. Ipak, kad i ovako redom čitamo navedene rečenice, bez obzira na različite kontekste, u koje bi one ulazile, opažamo, da svaki izraz ima posebnu notu, naročit kvalitet, iako je svaki put jednak međusobni misaoni odnos kao i slijed izraženih misli. Ali emocionalni, dakle misaono-emocionalni karakter misli svaki put je različit; način izražavanja dijelova ovih misaono-emocionalnih stvarnosti svaki je put različit; i pravi nova jedinstva s posebnim kvalitetom.

Iz izloženog izlazi, da je povezanost jezičnog izraza u artikuliranim glasovima, vrednotama govornog jezika i konteksta uopće, ostvarena u svakom jezičnom izrazu, bilo da se samo neki od tih elemenata pojavljuje, bilo da se pojavljuju svi zajedno. Prisutnost ovih elemenata, u prvom redu vrednota govornog jezika i konteksta, omogućuje veliku pomičnost artikuliranim glasovima, koji postaju na taj način podesan izraz raznih emocionalnih stanja. Ali jedinstvo elemenata jezičnog izraza, koji se očituju naročito u stilističkim izrazima, povlači za sobom i drugu posljedicu; to jest stilistički izraz u jedinstvu elemenata izraza, pravi jedinstvo misaono-emocionalno i formira time svaki put jedan novi kvalitet.

Stilistika, prema tome, ostaje objektivna znanost, i u svom materijalu ona stalno nailazi na kvalitete. Ti kvaliteti u cjelini, stilistički izrazi, kao forma-sadržaj različitih intenzitetsko-emocionalno stanje onoga koji govori, predstavljaju mnogostrukost kvaliteta ljudskih raspoloženja, reakcija, subjektivnih stavova uopće: svaki stilistički izraz iskače spontano kao nosilac svog kvalitativnog sadržaja.

Na liniji jezičnog izraza (jezika) stilistički izrazi dakle predstavljaju čovjeka s razvijenim kvalitetima, »nijansiranim« mislima-osjećajima. Ti kvaliteti misli-osjećaja očituju se u društvu preko stilističkih izraza, koji opet uključuju u sebi jedinstvo svih elemenata jezičnog izraza. Ovo jedinstvo ne samo da ne razbija pojedine kvalitete stilističkog izraza, nego je ono glavna okosnica njihova postojanja.